Postovala: Senka Ivetić
29
Nov
2012

Novela "Šala", Anton Pavlovič Čehov

Pregledano: 20840 puta

Preporučujemo vam da pročitate književno delo koje će vam ukazati na to koliko je neprocenljivo biti voljen i koliko je važno poštovati tuđa osećanja.

Vedro zimsko podne... Mraz stegao, sve puca, i Nađenki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoočnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom čojom.
- Da se spustimo, Nadežda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo živi i čitavi.
Ali Nađenka se boji. Sav taj prostor od njenih majušnih kaljača pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah čim je pozovem da sedne u sanke, a šta će tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona će umreti, poludeće. - Preklinjem vas! - govorim joj. - Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta, i ja joj na licu čitam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovraćujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huči, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoće da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam đavo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuče u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri... Evo, još časak samo - čini nam se - i propali smo!
- Ja vas volim, Nađa! - izgovaram poluglasno. Sanke počinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nađenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane... - Ni za živu glavu neću se više spuštati - kaže ona gledajući me razrogačenim očima punim užasa. - Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i već mi upitno zagleda u oči: jesam li ja rekao one četiri reči ili su joj se samo one pričule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, očigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reči ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo važno, najznačajnije na svetu. Nađenka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, čeka hoću li ja započeti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reči, nezgodno joj je, strašno, smeta radost...
- Znate šta? - kaže ona ne gledajući me.
- Šta? - pitam ja.
- Hajde još jednom ... da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenku u sanke, ponovo letimo u stravičnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjačoj i najbučnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenka!
Dok se sanke zaustavljaju Nađenka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak i njen muf i kapuljača, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričulo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojče ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplače.
- Da nije vreme da idemo kući? - pitam ja.
- A meni ... meni se sviđa ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Da se spustimo još jedanput?
Njoj se "dopada" to sankanje, a međutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršće.
Spuštamo se treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nađemo na sredini brega, uspem da prošapćem:
- Ja vas volim, Nađa!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenka ćuti, razmišlja o nečemu... Ja je pratim sa sankanja kući, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano očekuje da li ću joj kazati ore reči. Ja vidim kako se muči, kako se savladava da ne kaže:
- Nije moguće da ih je govorio vetar! Ja neću
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: "Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N." I od toga dana Nađenka i ja - svakog dana idemo na sankanje i, spuštajući se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reči:
- Ja vas volim, Nađa!
Uskoro se Nađa navikava na tu rečenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada već strah i opasnost daju posebnu čar rečima o ljubavi, rečima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjičena su uvek ista dvojica: ja i vetar... Ko joj od nas dvojice izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, očigledno, već svejedno; iz bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nađenka prilazi bregu, kako me traži očima... Zatim se plašljivo penje uza stepenice... Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, drhti, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlučno, ne osvrćući se. Ona je sigurno odlučila da najzad proveri hoće li se čuti one zanosne slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oči i, oprostivši se zauvek od života, kreće... "Zzzz" ... zuje saonice. Ne znam čuje li Nađenka one reči... ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je čula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da čuje, da razaznaje šumove, da shvata...
Ali evo dolazi i prolećni mesec mart... Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenka više nema gde da čuje one reči, niti ima ko da ih izgovara - vetar se ne čuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nađenka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima... Još je prilično hladno, na đubrištu još ima snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i spremajući se na počinak gavrani bučno graču. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nađenka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu... Prolećni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hučao onda na bregu kad je slušala one četiri reči, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza... I sirota devojčica pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta se zbiva s Nađenkom! Ona klikće, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nađenka već udata; udali su je, ili je sama želela - to je svejedno, za sekretara plemićkog starateljskog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reči: "Ja vas volim, Nađenka" - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu...
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reči, zašto sam se šalio ...

Senka Ivetić

Čekamo da Senka Ivetić napiše nešto o sebi. :)
Prate: 2
Kakav je utisak na vas ostavio ovaj tekst
Total hit
Nasmejano
Ljuto
Tužno
Srećno
Bolje
comments powered by Disqus

Povezani tekstovi

Rabindranat Tagore: indijski biser svetske književnosti

Rabindranat Tagore: indijski biser svetske književnosti

Rabindranat Tagore je svoj neopisivi talenat posvetio obožavanju ljubavi u svakom obliku, utkajuću u ...
Miroslav Mika Antić: čarobnjak sa perom u ruci

Miroslav Mika Antić: čarobnjak sa perom u ruci

Hronike ljubavi i putokazi do krova sveta... eto to su stihovi ovog ...
SAMSUNG
2447,oo
prava cena : 2936.4,oo
Kreativni WebShop
plava
Cena : 1500,oo
ANKETA
  • Ne i neću nikada
  • Ne, ali bih volela
  • Da, ali samo jednom
  • Nemam koga da varam
  • Da, redovno

Kako ocenjujete sajt
Odlicno
Veoma dobro
Dobro
Solidno
Loše

max 7°c
min 5°c

Bicikl

Roleri